Конак манастира Светих Архангела код Призрена

У почетку је био сан:

Између 25. и 26. јула 2002, сањао сам следеће: Отишао сам на Косово. Има неких невоља са Шиптарима, а ја сам стигао у манастир Наупаре (који у стварности није на Косову). Не сећам се оног што се ту збивало, али знам да сам онда дошао до рупе у огради и угледао реку крај које су били јаблани. Препознао сам крај у коме се налазе Св. Архангели и пут за Македонију, а онда сам угледао и сaм манастир. Дан је био сунчан, а монаси и гости су заједно радили на поправци манастирских зидина. У даљини су им лица била попут чиода, али сам их ипак препознао. Угледах и Оца Германа. Помислих како је грозно што сам тако близу, а не могу да одем до њих да им помогнем и почех да плачем. Док су ми сузе текле, почех да им машем. Отац Герман ме угледа и заплива реком (или је заронио), углавном, за трен се појави и изађе из реке испред мене. Био сам радостан због тога, али из воде изађе и један сивкаст пас, висок као ловачки, али главе необичне, са оштрим длакама око њушке, налик на теријера. Поче да трчи око мене и да ме њуши, па се уплаших да ће ме ујести, али узех једну грану са земље, око ње блато и лишће па сам је узео мокру, бацих је у реку, а пас оде за њу. Тако три пута. То је псу дало занимања, а мени одагнало опасност. Ипак, не стигох да причам са Германом. Онда кренух кући, чекао нас је неки бус или комби, нађох своје место са сапутницима и пођосмо. Онда стадосмо на некој кривини у планинама и бацисмо поглед на подножје, али се овога врло лоше сећам...

Записао сам сан као необичан, а онда га заборавио.

17. марта 2004. године Шиптари су плански направили нереде на Косову. Спалили су огроман број српских цркви и манастира, а међу њима и Архангеле (на слици изнад, види се место некадашње изгореле радионице након чишћења). Пет сати су доливали бензин на згариште, а у манастирском конаку и капели изгорело је све осим предмета од инокса и емајлираног метала. Монахе су заштитили војници немачког КФОР-а, који их и иначе чувају. И тада је, као и данас, читав манастир био ограђен бодљикавом жицом. Ако вас занима како је манастир некад изгледао, погледајте ове странице >>>

Почетком јуна 2004, игуман манастира, отац Герман, дошао је код мене да пита да ли бих прихватио да израдим пројекат за нови, привремени конак, који бисмо саградили на месту некадашње радионице. Прихватио сам позив, решен да пројекат урадим као поклон манастирском братству, а онда сам се сетио сна - нисам могао да верујем да се све то дешава. Кроз душу ми је прошао невероватан склоп осећања: туга, срећа, скрушеност, љубав... Било је то као неко откровење, нешто што је покренуло бујицу у мени.

Отац Герман и ја смо се брзо договорили око садржаја конака и за неколико дана су биле готове прве основе - морало је да се ради брзо јер нам је циљ био да конак завршимо до краја јесени. У приземљу смо предвидели капелу, трпезарију, кухињу, оставу, гостопримницу и мали мокри чвор, на спрату келије и купатило, а у „кули” још три келије. Имали смо доста велика ограничења, обзиром да смо могли да градимо само уз постојећи средњевековни зид, а нисмо смели да прођемо извесне границе које је поставила претходна зграда. Како је читаво двориште археолошки заштићено, морали смо да водимо рачуна и о многим другим стварима.

Ускоро смо добили благослов од владике Артемија, чиме је стављена тачка на идејни пројекат, а градња је започела истог тренутка када је завршен пројекат темеља. Главни пројекат је рађен истовремено са градњом, што је захтевало да се о свему мисли унапред и да нема грешака, јер за исправке није било времена. Војници немачког гарнизона КФОР-а су допремили машине и ископали темеље, разбили плочу старе радионице и онда смо кренули увис. Градњу је водио г. Вуле Сталетовић, грађевински инжењер родом из тог краја, а ми смо радили пројекат на основу података, мерења и фотографија које смо добили од оца Германа. Градњу смо пратили преко интернета, а тако смо слали и делове пројекта на градилиште. Како сам био у великим обавезама, није било могућности да одем на градилиште у току градње, јер је сваки дан морао бити искоришћен за рад на овом врло сложеном пројекту и другим пројектима на којима сам радио.

На конаку су радили многобројни људи, а велики број њих поклонио је свој труд или градиво за ову монашку кућу. Предузеће „Тоза Марковић” из Кикинде је поклонило сав потребан цреп, „Артињан” из Врњачке Бање је обрадио сву грађу, а помогли су и многи други, неко мање, неко више, како је ко могао.

На крају, дошли смо до циља. Конак је готов, а монаси ће презимити у кући која ће их грејати и чувати. Конак је саграђен као кућа са пасивном применом сунчеве енергије онолико колико се то могло, а по нашим прорачунима, за њених скоро 200 м² довољно је мање од девет метара дрва за грејну сезону. Обликовно, конак је решен тако да покаже жељу монаха да остану у свом манастиру, као и отвореност и мирољубивост њиховог бивствовања. О свему је писала и Политика. Кога занима, може да преузме ПДФ фајлове са основама или ПДФ верзију плаката за 27. Салон архитектуре, на коме је пројекат изложен.

Монаси су се уселили 15. децембра 2004.

Бог нека чува братију.

На 27. Салону архитектуре у Београду, 15. марта 2005. године, према речима жирија: „За допринос комплексној реконструкцији значајног простора градитељске баштине и његове афирмације као интегралног дела европског културног наслеђа, у категорији „Градитељско наслеђе”, посебним признањем је награђен архитекта Ранко Томић за конак манастира Светих Архангела код Призрена.”

Друштво пријатеља манастира је 11. 6. 2005. у Младеновцу доделило грамату архитекти Ранку Томићу за помоћ у градњи конака.